Blah

Gledala me vlaznim ocima, iskazujuci neki prikriveni strah svakim treptajem oka poput srne, dok me sve jace stezala svojim nogama oko struka primajuci me sve dublje u sebe, tiho cvileci… Mogao bih poceti ovako, ali necu. Nije to. Cini mi se da cu se radije posluziti onim drugim sablonom pisanja postova, znas onaj fol kad ti pitas nesto, k'o postavljas pitanje za mase, citaoce, to nesto… k'o ono ti zamisljas sebe kako stojis na Galici tuzan i ucviljen ispod sebe gledas stijene, minska polja, i nesto malo popaljenih (nemojte povezivati s prvim dijelom) vanjskih sijalica u tom nekom naselju. Stojis tako i postavljas pitanje, vristis ga… ono kao, ne razumije te niko, ti pitas vasionu.
Koliko jebeno tesko more bit za skontat kad kazes nekom da ga volis? Ono volim te! To je to. Jel tu sad treba radit neki elaborat onog sta te ponukalo i tako to? Neam pojma. Koliko mu jebeno tesko more bit za skontat. Interesuje me i koliko jebeno tesko more bit meni za skontat. Jos se nisam ufuro u taj dzir. Mislim da je do mene. A mislim i da je do odnosa. Nemrem ja sad volit nekog i da mi to bude tako sa svima. Da volim ono nekog pa da sam s njim k'o sa svima. Bilo bi mi nekako jeftino. S druge strane jeftinoca je svuda oko nas. U jeftinoj kafani, u kojoj ispijamo jeftine kafe, koje donose jeftini konobari, koje jeftini gazda svaki jeftini dan, jeftino otpusta po nekoliko jeftinih puta. God damn it. Ovom postu malo fali da preraste u onaj krv, smrt, crkva gori, zivot nema smisla, sami smo u svemiru, dejvid bekam… A i pitanje je besmisleno. Sve je besmisleno. Sad se poserem u sve i svasta, zaprijetim samoubistvom, raja me odgovara. I tako to na tu temu. Jednoc mi je jedna pravo draga osoba rekla da to bas i nije tako, da ljudi koji izvrse samoubistvo ne moraju nuzno biti sjebani to nesto, mizerija sta ti znam. I da moraju i da sam ja sklon suicidu, to sigurno ne bi bilo tako. Nisam ja taj tip.